Чин 4.

Ново Љето

Изишли из цркве, сједе уз огањ, па се нешто Игуман замислио.

Владика Данило

Нешто си се замислио, ђедо!
Али ти се дријемат почело?

Игуман Стефан

Не дријема него нешто мислим,
па се чудим за нову годину
што је данас ошћела људима.
Рашта није с почетком прољећа,
кад се сунце са југа поврати
и кад почну дневи напредоват,
кад се земља обуче у зелењу
и ствар свака кад на њој добије
нови живот и вид сасвим нови?

Владика Данило

Све једнако тада али данас;
вријеме ће својим током ходит,
а ово су стари уредили.

Игуман Стефан

Ко је да је, није угодио.

Улази једно момче к њима, целива Владику у руку, па Игумна Стефана.

Владика Данило

Што је, момче? Откуда си сада?
Е да ћеш ни што добро причати?

Момче

Ја сам улак, од Ријеке сада;
Сердар Јанко посла ме до тебе,
да ти причам што је код нас било.

Владика Данило

Причај, синко, што најбрже можеш.

Момче

Како чусмо за бој на Цетињу,
да на главу погибоше Турци,
Сердар Јанко одмаха отправи
два момчета ријечким Турцима.
Ко не мисли на Коран пљунути
нека бјежи главом без обзира!
Турци момчад код себе примами
и обоје на обод објеси.
У то сердар поклич низ нахију!
Свак потрчи к ријечкому граду,
ал' залуду - сви утекли Турци
у лађама пут бијела Скадра;
само Богдан што је похитао
те убио ријечког Кадију.
Шћаше доћи сердар с главарима
да ти прича све како је било,
но немаше када оставити:
разурају града Ободника
и све Турске куле и џамију
да нас пазар не смрди некршћу.

Преклања се улак, целива опет Владику у руку, меће му књигу на скут и одлази.

Владика Данило зове ђаче да прочита ону књигу, да је чује и Игуман Стефан. Ђаче узима књигу.

Ђаче (чита)

Кнез Никола и сви Дупиљани
поздрављамо нашега Владику!
Пишемо ти што је код нас било.
Како чусмо што би на Цетињу,
покласмо се с нашијем Турцима.
Дан и ноћ је поклање трајало:
бјеше пуна Црмница Тураках,
десечара, аге изјелице.
Мало ко нам у помоћи дође;
и ми смо ти грдно изгинули,
половина у бој погинусмо.
Нестало је гробља око цркве,
по шестину у један копамо.
По Црмници Турке исјекосмо
и град Бесац с земљом изравнисмо.
сад ти нема у нашу нахију
обиљежја од турскога уха
до трупине али развалине.

Владика Данило плаче а Игуман се Стефан смије.

Владика Данило

Ти, игумне, не разумје писмо,
а би и ти на њем проплакао:
по шестину уједно копају!

Игуман Стефан

Разумијех га, ал' плакат не могу.
Да умијем плакат од радости,
бих плакао слађе него игда,
Ал код мене, када поје душа,
сузе ми се смрзну од радости.

Бије неко у врата од кујине, да их сломи; мисле да је луд.

Игуман Стефан

Помоз Боже и Мали божићу!
Кад је радост са свакоје стране,
нек уљезе и та' луди к нама
да нам кућу напуни смијеха!

Отварају ђаци врата, кад ево Вук Мандушић. Намрчио се и црни му брци пали на изломљене токе. Џефердар пребијен носи у руке, и сједа код огња, сав крвав. Никоме ни "помоз Бог". Зачуде се кад га онаквога виде.

Владика Данило

Што је, Вуче? Грдно ли изгледаш!
Виђу да си с крваве пољане,
газио си негђе ватру живу
и Бог знаде, до тебе самога,
је ли ико ту жив претекао;
јер без муке не прскају токе
ни се ломе таки џефердари
те с' од витке жице саковани.

Вук Мандушић (мрко прича)

На Шћепандан дође ми одива,
из Штитарах љетос поведена,
и каза ми: Ево харачлије
у Штитаре да купе хараче!
те ја скупи педесет момчади
и западни с њима под Штитаре
да посијечем Турке изјелице.
Пучу пушке Љешанском нахијом.
Мислим, иду Турци у хараче,
па на рају страву ударају.
кад бој чујем у Прогоновиће,
те ја потец' са оном дружином.
А кад тамо, мука и невоља!
Ударило двјеста харачлијах,
потурице, љута Арнаута,
на крваву Радунову кулу.
Сам се Радун у кулу нагнао
и с њим жена његова Љубица;
жена млада, ама соко сиви,
пуни пушке своме господару.
Радун гађа с прозора од куле,
седмину је на обор убио.
Но му дошла бјеше погибија:
Турци бјеху сламу и сијено
око б'јеле куле нанијели
па зажегли са свакоје стране.
Плам се дига бјеше у небеса
и кулу му бјеше дохватио.
А он гађа пушком, не престаје;
попијева, танко, гласовито,
припијева Баја и Новака,
припијева, Драшка и Вукоту
и два Вука од села Трњинах,
Марковића и Томановића,
а кликује и живе и мртве -
види страшну уру пред очима!
Нама жива срца попуцаше,
потрчасмо кули Радуновој,
око ње се покласмо с Турцима.
Избависмо из куле Радуна,
ма изгоре ојађела кула.
Јошт нам ђеко у помоћ прискочи
те од куле поћерасмо Турке;
до Кокотах, више Љешкопоља,
осамдесет и три посјекосмо.
И у боју код бијеле куле
олова ми токе изломише,
а у раздвој боја крвавога,
најпотоња која пуче турска -
џефердара држах пред очима -
престриже га, остала му пуста,
(плаче)
по ремику, када трска бјеше!
Више жалим пуста џефердара
но да ми је руку окинула!
Жа ми га је ка једнога сина,
жа ми га је ка брата роднога,
јере бјеше пушка мимо пушке.
Срећан бјеше, а убојит бјеше;
око њега руке не превијах,
свагда бјеше као огледало;
у хиљаду другијех пушаках
познати га шћаше када пукне.
Па сам доша до тебе, владико:
на мору је од свашта мајсторах,
па би л' могли пушку прековати!

Владика Данило

Мрки Вуче, подигни бркове,
да ти виђу токе на прсима,
да пребројим зрна од пушаках
колика ти токе изломише!
Мртву главу не диже из гроба
ни прекова бистра џефердара.
Здраво твоја глава на рамена,
ти ћеш пушку другу набавити
а у руке Мандушића Вука
биће свака пушка убојита!

Владика устаде и даде Мандушићу из одаје своје један добар џефердар.

К Р А Ј

✤✤✤