Чин 3.

Бадње Вече

Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.

Игуман Стефан

Јесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

Ђаци

Наложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом[1],
а залили црвенијем вином.

Игуман Стефан

Сад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке[2],
да наздравим старац бадњацима.

Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)

Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)

Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

Владика Данило

Срећан ли си, Игумне Стефане,
како те је Бог весела дао!

Игуман Стефан

Млади синко, лијепи Владико
само собом ноћас је весело,
а душу сам натопио капљом
па се стара игра поврх вина
ка блиједи пламен по ракији.
То ми каткад старцу буди кости,
спомене их на младе године.

Владика Данило

Љепше ствари нема на свијету
него лице пуно веселости,
особено ка што је код тебе:
са сребрном брадом до појаса,
са сребрном косом до појаса,
а лице ти глатко и весело,
То је управ благослов вишњега.

Игуман Стефан

Ја сам проша сито и решето
овај грдни свијет испитао,
отрови му чашу искапио,
познао се с гркијем животом.
Све што бива и што може бити,
мени ништа није непознато;
што год дође ја сам му наредан.
Зла под небом што су сваколика
човјеку су прћија на земљу.

Ти си млад још и невјешт, владико! Прве капље из чаше отрови
најгрче су и најупорније.
О да знадеш што те јоште чека!
Св'јет је овај тиран тиранину,
а камоли души благородној!
Он је состав паклене неслоге:
У њ ратује душа с тијелом,
у њ ратује море с бреговима,
у њ ратује зима и топлина,
у њ ратују вјетри с вјетровима,
у њ ратују живина с живином,
у њ ратује народ с народом,
у њ ратује човјек с човјеком,
у њ ратују дневи са ноћима,
у њ ратују дуси с небесима.
Т'јело стење под силом душевном,
колеба се душа у т'јелу.
Море стење под силом небесном,
колебљу се у мору небеса;
волна волну ужасно попире,
о бријег се ломе обадвије.
Нико срећан, а нико довољан,
нико миран, а нико спокојан.
Све се човјек брука са човјеком:
гледа мајмун себе у зрцало!

Владика Данило

Добра ватра, а јошт боље вино;
мало си се, ђедо, угријао,
па пречишћаш свијет на решето!

Игуман Стефан

Ђе си био данас, аманати,
те си дома тако позна доша?
Стоја у лов толико нијеси;
раније си свагда доходио.
И ђе су ти тјелохранитељи,
два Новака и барјактар Пима!
Не био их пуштават од себе.
Био дозват, док ти Божић прође,
два три сина старога Мартина,
јере ти се ја све бојим, синко,
да ће Турци тебе изгубити.
Двадест, тридест да ноћас ударе,
како ти се кућа осамила,
што би шћели, то би учинили!

Владика Данило

Не бој ми се, акобогда, ђедо!
Не мисли се о томе Турцима,
зле су мисли и на њих напале.
Па и да би дошли и стотина,
имам овде десетак ђачади,
у кућу се бисмо затворили,
ми се били, а ти би нам пјева.

Игуман Стефан

Од те пјесне, Боже ме сахрани!
Тежа би ми била но плакање;
Плакање је пјесна са сузама!

Иду да спавају. Дижу се пред зору и иду у цркву. Свршила се летурђија, излазе. Ђаче прича Игуману Стефану пред црквом.

Ђаче

Слушај, ђедо, да ти нешто кажем.
Кад су прва звона зазвонила,
дига сам се да идем у цркву, али јеку нечесову чујем,
те ја стрчи брже накрај поља.
Иако је лијепо вријеме,
мишљах скаче вода у Понору.
Кад присједох мало украј поља
али није оно што ја мишљах,
но то брдо на крај поља јечи
како да ће прснут у облаке.
Пушке грме, небеса се ломе,
фиска стоји младе убојнике!
Те ја брже боље преко поља.
Када дођи при Ђинову брду,
ал' у брдо нигђе ништа нема,
но се негђе бој крвави бије,
па одзивом брдо узјечало.

Игуман Стефан

Муч' будало, да ли Божић није?
већ је троје појело пјевацах:
сада пушке највише пуцају,
а то брдо ка шупља тиквина,
па гласове хвата одсвакуда.
Већ за дуго и не треба ништа,
но понавља оно што ђе чује
као једна прекоморска тица.

Ђаче

Није, ђедо, тако ми рождества,
но некакав покољ, те велики;
Од милине уру сам слушао!
Дим је црни лега над Бајице
ка најгушћи облак о јесени.

Игуман Стефан

Хајд' отолен, што којешта дробиш!
Дим на Божић, великога чуда!
Како ће се свенародња жертва
без облаках дима учинити?

Чује се грмљава пушаках низ поље. Појаха Владика Данило хата и изиде у поље. Кад ето низ поље пет шест стотинах људих. Он потрчи коња и брже боље дође међу њих. Они се сви око њега у коло окупи. Видећи владика пет Мартиновићах, Вука Бориловића и три своје слуге све крваве, поче запитовати.

Владика Данило

Причајте ми што је тамо било:
ал' сте вуци али сте лисице?

Војвода Батрић

Весели су гласи, господаре,
клањамо се Богу и Божићу.
Најприђе ти Божић честитамо,
честитамо Божић Гори Црној!
Ми пет братах пет Мартиновићах
и три твоје слуге највјерније
са соколом Бориловић - Вуком
покласмо се синоћ са Турцима.
У помоћ нам ко год ћу притече,
сакупи се војске као воде.
И што ћу ти дуљити причање?
Колико је равнога Цетиња,
не утече ока ни свједока,
ни да каже како им је било,
те под сабљу своју не метнусмо
који ни се не кће покрстити;
Који ли се поклони Божићу,
прекрсти се крстом христијанскијем,
узесмо га за својега брата.
Куће турске огњем изгоријесмо,
да се не зна ни стана ни трага
од невјерна домаћега врага.
Из Цетиња у Ђеклић пођосмо.
Ћеклићки се разбјежаше Турци
мало кога од њих посјекосмо
ма њихове куће попалисмо;
од мечета и турске џамије
направисмо проклету гомилу,
нека стоји за уклин народу.

Владика Данило

Благо мени, моји соколови,
благо мени, јуначка свободо!
Јутрос си ми дивно воскреснула
из гробовах нашијех ђедовах!

Скида се с коња Владика, те грли и целива јунаке који су почели бој с Турцима; И тако иду низ поље пјевајући и пушкама весеље чинећи. Када дођоше близу цркве, али је Игуман Стефан пред црквом и јошт један калуђер, који држаше свети путир у руке.

Игуман Стефан

Ја не видим, него чујем доста.
Хајте, браћо, те се причешћујте
без приправе и без испов'јести,
а ја мичем све на моју душу.

Приступају и причешћују се који не бјеше руча. Пошто се причестише, наврћеше пецива и почеше коло водити. А Владика уљезе у кућу и уведе са собом пет Мартиновићах, Вука Бориловића и три његове слуге за њима уљегоше. Пеку се пецива, играју се момчад сваке игре и коло поје.

Коло

Бјеше облак сунце ухватио,
бјеше гору тама притиснула,
пред олтаром плакаше канђело,
на гусле се струне покидале,
сакриле се виле у пештере -
бојаху се сунца и мјесеца;
бјеху мушка прса охладњела,
а у њима умрла свобода,
ка кад зраке умру на планину,
кад утоне сунце у пучину.
Боже драги, свјетла празника!
Како су се душе прађедовске
над Цетињем данас узвијале!
Играју се на бјела јата,
како јата дивних лабудовах
кад се небом ведријем играју
над образом свјетла језера.
Соколови пет Мартиновићах,
које једна прса задојише
а одњиха једна колијевка,
два Новака с барјактаром Пимом,
и витезе Бориловић Вуче,
који први удристе на Турке, -
ко умије вама сплести в'јенце?
Споменик је вашега јунаштва
Гора Црна и њена свобода!

Излази Игуман Стефан међу народ, и носе за њим два момка међу собом једну синију и на њој двадест оках шенице варене, измијешате зрнима шипчанима, налите добро вином и медом. Народ се чуди његову послу и сав се окупи около њега да гледају што ће да ради. Момци поставише кољиво на сред великога гувна, а Игуман поче говорити.

Игуман Стефан

Чуј, народе, сви скините капе!
Хоћу спомен да чиним душама
витезова нашега народа;
Данас ће им најмилије бити,
од Косова нигда као данас.

Свак скида капу и смију се.

Игуман Стефан (чита наизуст)

Вјерне слуге помјани, Господи,
владаоце, ма твоје робове:
Непобједног младога Душана,
Обилића, Кастриота Ђура,
Зриновића, Ивана, Милана,
Страхинића, Рељу Крилатога,
Црновиће Ива и Уроша,
Цмиљанића, Војводу Момчила,
Јанковића, девет Југовићах,
и Новака - поради халака,
и остале наше витезове!
На небу им душе царовале
ка им име на земљи царује!

Изједоше оно кољиво, ручаше и свак дома одлази.

Фусноте:

[1]: шеницом, тј. пшеницом. Назад на стих ꜛ

[2]: ока, једна од најчешћих старих мера, обухвата 1,5 литара (l). Више о старим мерама.
Назад на стих ꜛ

✤✤✤