Чин 1.

Скупштина уочи Тројичина дне на Ловћену

Глухо доба ноћи, свак спава.

Владика Данило (сâм собом)

Виђи врага су седам бињишах[1],
су два мача а су двије круне,
праунука Туркова с Кораном[2]!
За њим јата проклетога кота,
да опусте земљу свуколику
кâ скакавац што поља опусти!
Францускога да не би бријега[3],
аравијско[4] море све потопи!
Сан паклени окруни Османа[5],
дарова му луну[6] ка јабуку.
Злога госта Европи Оркана[7]!
Византија[8] сада није друго
но прћија[9] младе Теодоре[10];
звијезда је црне судбе над њом.
Палеолог[11] позива Мурата[12]
да закопа Грке са Србима.
Своју мисли Бранковић[13] с Гертуком[14].
Мухамеде[15], то је за Гертуку!
Сјем Азије, ђе им је гњијездо,
вражје племе позоба народе -
дан и народ, како ћуку тица[16]:
Мурат Српску, а Бајазит Босну,
Мурат Епир, а Мухамед Грчку,
два Селима Ципар и Африку.
Сваки нешто, не остаде ништа;
страшило је слушат што се ради!
Мален свијет за адова жвала,
ни најест га, камоли прејести!
Јанко брани Владислава мртва;
што га брани, кад га не одбрани?
Скендербег је срца Обилића,
ал' умрије тужним изгнаником. -
А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога...
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми ни плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.
Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено,
зла надживјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим!
Да, кад главу раздробиш тијелу,
у мучењу издишу членови...
Куго људска, да те Бог убије!
Али ти је мало по свијета
те си својом злошћу отровала,
но си отров адске своје душе
и на овај камен избљувала?
Мала ти је жертва сва Србија
од Дунава до мора сињега?
На трон сједиш неправо узети,
поносиш се скиптром крвавијем;
хулиш Бога с светога олтара,
мунар дуби на крст раздробљени!
Али сјенку што му шће тровати
те је у збјег собом унијеше
међу горе за вјечну утјеху
и за спомен рода јуначкога?
Већ је у крв она прекупата
стопут твоју, а стотину нашу!
Виђи посла цара опакога,
кога ђаво о свачему учи:
„Црну Гору покорит не могу
ма никако да је сасвим моја;
с њима треба овако радити...”
Па им поче демонски месија
лажне вјере пружат посластице.
Бог вас клео, погани изроди,
што ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунца грије? -
Кад данашњу премислим вијећу,
распале ме ужаса пламови:
исклати се браћа међу собом,
а крвници, јаки и опаки -
затријеће сјеме у одиву.
Грдни дане, да те Бог убије,
који си ме дао на свијету!
Час проклињем лански по сто путах
у који ме Турци не смакоше,
да не варам народње надање.

Вук Мићуновић лежи близу владике; притајио се као да спава, али све чује дивно.

Вук Мићуновић

Не, владико, ако Бога знадеш!
Каква те је спопала несрећа
тено кукаш као кукавица
и топиш се у српске несреће?
Да ли ово светковање није
на кому си сабра Црногорце
да чистимо земљу од некрсти?
И без тога ово нам је слава,
на коју се врсни момци купе
способности своје да кушају,
силу мишце и брзину ногах;
стријељањем да се надмашају
и сјечењем у опкладу плећах;
да слушају божју летурђију[*]
и да воде коло око цркве -
да витештвом прса набрецају.
То је тамјан свети јунацима,
то гвоздени срца у момцима!
Тури такве разговоре црне!
Људи трпе, а жене наричу;
нема посла у плаха главара!
Ти нијеси саморана[*] глава:
видиш ове пет стотин момчади,
које чудо снаге и лакоће
у њих данас овђе видијесмо?
Виђаше ли како стријељају,
ка се града вјешто изиграше,
како хитро грабљаху капице?
Тек што вучад за мајком помиле,
играјућ се страшне зубе своје
већ умију под грлом острити;
тек соколу прво перје никне,
он не може више мировати,
него своје размеће гнијездо,
грабећ сламку једну и по једну
с њом пут неба бјежи цијучући.
Све је ово некаква наука!
Без момчади ове те су овђе
шест путах је јошт овлико дома;
њина сила, то је твоја сила.
Докле Турци све њих савладају
многе ће се буле[*] оцрнити;
борби нашој краја бити неће
до истраге[*] турске али наше...
Нада нема право ни у кога
до у Бога и у своје руке;
надање се наше закопало
на Косово у једну гробницу.
У добру је лако добро бити,
на муци се познају јунаци!

Изнијели су крсте с Ловћена наврх Црквине, па су по врху сјели. Гађају пушкама и броје колика пута која одјекне.

Сердар[*] Јанко Ђурашковић

Чудне пушке, ваља мушку главу!
Свака наша шест путах одјекне,
а џефердар[*] Томановић-Вука
девет путах једнако се чује.

Сердар Радоња

Видите ли чудо, Црногорци!
Присука сам педесет годинах,
на Ловћен сам вазда љетовао,
излазио на ову вршину:
сто путах сам гледао облаке
ђе из мора дођу на гомиле
и прекриле сву ову планину,
отисни се тамо али тамо
с сијевањем и с великом јеком
и с ломљавом страшнијех громовах;
сто путах сам овђена сједио
и грија се мирно спрама сунца,
а под собом муње и громове
гледа, слуша ђено цијепају;
гледа јеком града стравичнога
ђе с' пода мном јалове облаци,
ал' овога чуда јошт не виђех!
Видите ли, ако бога знате,
колико је мора и приморја,
равне Босне и Херцеговине,
Арбаније[*] управо до мора,
колико је наше Горе Црне,
све је облак притиска једнако,
свуд се чује јека и грмљава,
свуд испод нас муње сијевају,
а нас једне само сунце грије.
И доста је добро примарило
ка је ово брдо вазда хладно.

Обрад

Виђесте ли чудо и знамење
ка се двије муње прекрстише?
Једна сину од Кома к Ловћену,
друга сину од Скадра к Острогу,
крст од огња жива направише.
Ох, диван ли бјеше погледати!
У свијет га јошт није таквога
ни ко чуо нити ко видио.
Помоз, Боже, јаднијем Србима,
и ово је неко знаменије!

Вук Раслапчевић

На што мјериш џефердаром, Драшко?

Војвода Драшко

Хоћах убит једну кукавицу,
а жа ми је фишек[*] оштетити.

Вук Раслапчевић

Немој Драшко, тако ти живота!
Не ваља се бити кукавица...
Али не знаш, рђа те не била,
да су оне шћери Лазареве?

Стаде велика граја наврх Црквине, на сјеверној страни више језера.

Сердар Вукота

Што грајете, који су ви јади,
а ево сте гори него ђеца!

Вукота Мрваљевић

Долеће ни јато јаребицах,
и свакоју живу ухватисмо.
Стога граја стаде међу нама.

Сви из грла повичу:

Пуштите их, аманат ви божи,
јере их је невоља нагнала,
а не бисте ниједну хватали.
Утекле су к вама да утеку,
а нијесу да их покољете.

Пустише јаребице, и вратише се с крстима откуда су их и дигли.

Фусноте:

[1]: бињиш (тур. biniş), грађански велики огртач од црвене чохе без украса, носила га је поглавито турска коњица, али и Срби.
Назад на стих ꜛ

[2]: Коран или Куран (арап. قرآن — Кур’ан, од арап. قرأ — кара’а — „читати“, „казивати“), света књига ислама која садржи „Божије речи упућене Мухамеду“. Кyран происходи из Мухамедових проповеди и сама реч значи „проповед“. Куран је за муслимане реч Божија коју је Џибрил (архангел Гаврило) пренео преко изасланика Мухамеда, последњег у низу библијских изасланика.
Назад на стих ꜛ

[3]: Битка код Поатјеа (понекад: Битка код Тура; 10. октобар 732. године), битка у којој су франачке снаге под вођством мајордома Карла Мартела нанеле тежак пораз маварској војсци Омејадског калифата под вођством емира Абдула Рахмана који је у бици и погинуо. Том победом је заустављен даљи продор муслимана у Европу и тиме сачуван хришћански карактер Европе.
Назад на стих ꜛ

[4]: аравијско, тј. арапско.
Назад на стих ꜛ

[5]: Осман I или Осман Гази (османски тур. عثمان غازى тур. Osman Gazi, Osman Bey, Osman Han, Osman Alp; 1258. — 9. август 1326), каткад у архаичном преводу познат и под именом Отоман; вођа османских Турака, оснивач Османске династије и новонасталог Османског (Отоманског) царства.
Османов сан:
Осман је одржавао блиске везе са једним од локалних верских вођа, дервишем Шеиком Едебалијем. Легенда каже да је у дервишовој кући уснио следећи сан:
«Осман виде како се месец уздиже из дервишових груди и како му се полако приближава да би ушао у његове груди. Тада је из његовог пупка изникло дрво са сенком која је прекрила цео свет. Испод те сенке биле су планине са потоцима који су извирали из њихових подножја. Неки људи су пили воду из њих, неки су наводњавали вртове, док су неки направили водоскоке. Када се Осман пробудио, испричао је свој сан дервишу Шеику Едебалију, који му је на то одговорио: „Османе, сине, честитам ти, јер је Бог доделио царску власт теби и твојим потомцима, а моја ћерка Малхун ће ти постати жена.“»
(Постоји више верзија и описа сна, прим. прев.)
Назад на стих ꜛ

[6]: луна тј. месец
Назад на стих ꜛ

[7]: Оркан или Орхан Гази, такође и Орхан Бег, Орхан Хан (тур. Orhan Bey или Orhan Gazi; 5. јул 1281. — 17. март 1362.), Османов син, други владар (бег) Османског царства од 1326. до 1362. године. Више о Орхану.
Назад на стих ꜛ

[8]: Византија, Византијско царство или Источно римско царство, била је наставак Римског царства у источним провинцијама током касне антике и средњег века, када је престоница био Константинопољ (данашњи Истамбул, раније Византион). Више на: Византија.
Назад на стих ꜛ

[9]: прћија, имовина коју удовица уноси у нови брак. Као што млада (која се први пут удаје) доноси мираз, тако удовица доноси прћију.
О прћији се обично говори поспрдним и увредљивим призвуком, алудирајући на незаштићеност удовице, будући да је без (легалног) мушкарца (мужа) да је штити.
Каже се „није то твоја прћија“, мислећи на имовину којом свако може да поступа како му је воља.
Назад на стих ꜛ

[10]: Теодора, (грч. Θεοδώρα) трећа ћерка византијског цара Јована VI Кантакузина која је била удата за османског бега Орхана Газија. Том удадбом је Јован Кантакузин мислио додатно учврстити свој положај на престолу у Цариграду. На основу тог брака, Турци су касније захтевали Цариград као Теодорин мираз (прћију).
Назад на стих ꜛ

[11]: Палеолог, Његош овде мисли на Јована V Палеолога који је био вазал Мурата I (османског султана који је погинуо у Косовском боју 1389.) и који је тражио Муратову помоћ у борби против Грка и Срба. Палеолози су последња владарска династија која је владала Византијом. Своју владавину су започели ослобађањем Цариграда 1261. године, а окончали су је падом Цариграда 1453. године када у одбрани града гине последњи византијски цар Константин XI Драгаш Палеолог. Више о династији Палеолог.
Назад на стих ꜛ

[12]: Мурат, Мурат I, османски султан (рођен 1326., владао 1359. – 1389.), син Орхана Газија. Погинуо 28. јуна 1389. (15. јуна по старом, Јулијанском календару) у боју на Косову. Више о Мурату.
Назад на стих ꜛ

[13]: Бранковић, Вук Бранковић, српски великаш који је учествовао у боју на Косову (28. јуна 1389.). У народној традицији забележен као издајник, иако историјске чињенице не потврђују ово предање. Више о Вуку Бранковићу.
Назад на стих ꜛ

[14]: Гертука, адмирал Лукас Нотарас (Гертука), учествовао у одбрани Цариграда током турске опсаде; заповедник северног лучког зида кроз који су Турци успели да пробију искористивши малу отворену капију коју је Гертука, наводно, оставио отвореном. Гертука се помиње у овом контексту заједно са Вуком Бранковићем, као неко ко је издао своју страну у борби. Више о паду Цариграда Небојша Малић: Пад Цариграда или Трон неправо узети.
Назад на стих ꜛ

[15]: Мухамед, (арап. محمد, Мека, око 570. — Медина, 8. јун 632.), арапски вјерски, друштвени и политички вођа и оснивач ислама. Према исламском учењу, био је пророк, послан да проповједа и потврђује једнобожачка учења Адама (Адем), Аврама (Ибрахим), Мојсија (Муса), Исуса (Иса) и других пророка. Мухамед је ујединио Арабију у јединствену муслиманску државу, а Куран, као и његова учења и праксе, чине основу исламске вјере. Више о Мухамеду. Види и Мухамед и настанак ислама. 1400 година хиџре.
Назад на стих ꜛ

[16]: птица ћук, по народном веровању, ћук је цар свих птица коме сваког дана дође по једна птица да је поједе. Ћук је на лукав начин постао птичји цар: када је била одржана скупштина птица с намером да изаберу цара, било је одређено да цар постане она птица која највише полети у висину. Све птице узлетеше, а ћук се неприметно сакри на леђима орла крсташа. Орао узлети највише и када посустаде, ћук се подиже са његових крила и онако одморан и чио, надвиси уморног орла те постаде цар. Иначе, ћук је велика плашљивица, па зато народ каже: „плашљив к’о ћук“.
Овде Његош користи метафору са птицом ћуком да укаже како и Турци (вражје племе из Азије) освајају државе и народе готово свакодневно.
Назад на стих ꜛ

[*]: летурђија тј. литургија.
Назад на стих ꜛ

[*]: саморана тј. самохрана.
Назад на стих ꜛ

[*]: була, тј. муслиманка, турска жена, обучена у димије и фереџу.
Назад на стих ꜛ

[*]: истрага, тј. истребљење.
Назад на стих ꜛ

[*]: сердар, племенски старешина у старој Црној Гори, поглавица, глава племена, нахијски поглавар; врховни војни командант, војсковођа, војвода, заповедник.
Назад на стих ꜛ

[*]: џефердар, богато украшена дуга пушка кремењача из 18. и 19. столећа (персијски џевхердар, украшен дијамантима). Цеви џефердара су често украшене сребром, а дрвени кундак, савијен у облику лука је украшен седефом, драгим камењем или сребром.
Назад на стих ꜛ

[*]: Арбанија тј. Албанија.
Назад на стих ꜛ

[*]: фишек, набој за пушку, врста муниције која се користила од краја 16. века (код аркебуза и мускета) до увођења модерног метка са металном чауром крајем 19. века. Фишек се састојао од округлог зрна (куршум) и барутног пуњења обмотаних папиром чиме се обезбеђивао набој за један хитац.
Назад на стих ꜛ

✤✤✤